„And when you want something, all the universe conspires in helping you to achieve it.“ – Paulo Coelho
…i put me navede pod Ostrog iako mi to nije bilo u planu. Ili možda ipak jeste?
Manastir Ostrog je smešten uz skoro vertikalnu liticu, visoko na planini Ostroška greda. Posvećen je Svetom Vasiliju Ostroškom, i sastoji se od Gornjeg i Donjeg manastira.
Do samog manastira Ostrog „vodi Vas nekoliko puteva, koji se na kraju pretvaraju u jedan“ – što bi značilo da se do manastira dolazi kolima, ali kolima se može samo do jednog dela. Od parkinga, nastavlja se peške. Ono što osećate dok se penjete ka Ostrogu jeste, ni manje ni više, da ne možete da dišete. Pogotovo ćete teško doći do daha ukoliko ste kao ja rođeni tamo na salašu, u ravnici kraj maloga rita gde su me ljuljali talasi Dunava i milovala vojvođanska žita. Stepenice se smenjuju jedna za drugom, klizave su i pod takvim su nagibom da morate paziti i kako dišete i kako stajete. I onda, kad se napokon popnete… Ostajete bez teksta (ali i bez daha), u svakom smislu.
Ono što me u tom trenutku obuzima jesu mir i nemir. Osećanja se konstantno smenjuju i pokušala sam koliko – toliko da sve to sakrijem. Nemir izaziva to što, bar u mom slučaju, nisam osoba koja odlazi u crkve i manastire. Mahom sam religijske objekte posećivala turistički a ne iz nekih viših, spiritualnih, religijskih razloga. Ovaj put je bilo drugačije. Ovaj put toliko toga se dobrog i lošeg dešavalo u mom životu, promenilo se toliko toga. I možda je ovo trenutak u kome te na ovom mestu, između neba i zemlje, sve to stigne. Možda baš na ovom mestu shvatiš koliko je život veličanstven, baš kao i ovaj manastir. I onda zastaneš, udahneš duboko, pogledaš oko sebe i opet ostaneš bez teksta (dah smo u međuvremenu povratili).
Prvo sam manastir odiše nekom posebnom energijom – ovim mestom jednostavno se proteže osećaj mira. Valjda je to ono za čim svi u životu i tragamo – mir. Drugo, kada posmatrate samu građevinu, ne možete ostati ravnodušni. Manastir na samoj litici planine, kao uklesan u kamenu. Čak kada sam gledala iz daleka, činilo mi se kao da je naslikan na padinama. I sve Vam deluje nestvarno i sve Vam u tom trenutku deluje moguće.
Napuštam zidine manastira i osećam nešto što u životu osetila nisam. Eksplozija emocija, ničim izazvana. I suze ne staju a ne znam ni zašto plačem. Dobro, često žene ne znaju zašto plaču, ali ovo je drugačije. Imate osećaj da se desilo nešto čarobno u Vama. Imate osećaj da je svaka negativna emocija napustila Vaše telo, da ste pročišćeni u emotivnom smislu. Na neki način dešava se, bar u mom slučaju, neka vrsta dubinskog emotivnog oporavljanja.
U povratku iz manastira, svratili smo u obližnji restoran „Sokoline Mali Hotel Restaurant“, sa čije terase se pruža pogled na prelepe planine Crne Gore. Naša topla preporuka je da ih posetite i uživate u ovom nestvarnom pogledu.
Ukoliko Vas put navede u ove krajeve, obavezno posetite manastir Ostrog, bilo to iz religijskih razloga ili nereligijskih. Ovo mesto zaista vredi da ga doživite, baš kao i sam život, punim plućima. I ne zaboravite da… Ništa nije nemoguće, ako veruješ!
Vidimo se u sledećem blogu, u Kotoru!
Andrea, from Montenegro, with love!